U Vi­zba­de­nu, gra­du evrop­ske eli­te či­je su lje­ko­vi­te vo­de pri­vla­či­le još i sta­re Ri­mlja­ne, upra­vo je odr­ža­no mul­ti­me­di­jal­no scen­sko či­ta­nje po­sve­će­no ot­mi­ci srp­skog prin­ca i po­sled­njeg kra­lja ove di­na­sti­je Alek­san­dra Obre­no­vi­ća, ko­ji se 1888. go­di­ne, kao dva­na­e­sto­go­di­šnji dje­čak tu na­sta­nio sa maj­kom, kra­lji­com Na­ta­li­jom.
U vi­li „Kle­men­ti­na” u Vi­zba­de­nu, gdje je, ka­ko isto­ri­ča­ri ka­žu, naj­ljep­ša i naj­tra­gič­ni­ja srp­ska kra­lji­ca Na­ta­li­ja Obre­no­vić, po­sli­je lič­nih i po­li­tič­kih su­ko­ba sa mu­žem, kra­ljem Mi­la­nom, na­šla pre­bi­va­li­šte, po za­mi­sli i tek­stu no­vi­na­ra Ar­mi­na Kon­ra­da je iz­ve­den re­ci­tal o ot­mi­ci, od­no­sno, za­htje­vu kra­lja Mi­la­na da mu se sin vra­ti u Sr­bi­ju. Pred­sta­va ko­ja je iza­zva­la ve­li­ku po­zor­nost jav­no­sti od­sli­ka­va slo­že­ne po­ro­dič­ne, ali i isto­rij­sko-po­li­tič­ke od­no­se ta­da­šnjeg vre­me­na. Kon­rad, ne­ka­da­šnji šef re­dak­ci­je „Kul­tur­caj­ta” te­le­vi­zij­skog ka­na­la „3sat” je, po­vo­dom ove pred­sta­ve, za „Vi­zba­de­ner ku­rur” re­kao da je ot­mi­ca prin­ca Alek­san­dra dio isto­ri­je sa re­fe­ren­ca­ma u sa­da­šnjo­sti.
– Ra­di se o ba­lan­su mo­ći u Evro­pi – re­kao je Kon­rad i do­dao da se opet si­tu­a­ci­ja po­mje­ra, da na Bos­fo­ru go­ri, a Ru­si­ja tra­ži no­vu, ja­ču ulo­gu i da biv­ši kon­flikt, ka­ko se 1888. go­di­ne u Vi­zba­de­nu raz­vi­jao, ima ne­što od ne­u­po­ko­je­nog du­ha. Sa­vez Li­te­ra­tur­ha­us Vi­zba­den u vi­li „Kle­men­ti­na” bio je or­ga­ni­za­tor ove pred­sta­ve ko­joj su pri­su­stvo­va­li lju­bi­te­lji i isto­ri­je i kul­tu­re, pred­stav­ni­ci gra­da i srp­ske am­ba­sa­de u Ber­li­nu, kao i ge­ne­ral­ni kon­zul Re­pu­bli­ke Sr­bi­je u Frank­fur­tu Alek­san­dra Đor­đe­vić. Pred­sta­vu su po­dr­ža­li i grad Vi­zba­den i po­kra­jin­ska vla­da He­se­na, kao i he­sen­ske ban­ke.
Vi­zba­den­ska pri­ča srp­ske, kra­ljev­ske po­ro­di­ce po­či­nje u ra­no lje­to 1888. go­di­ne. Po­sli­je po­li­tič­kih i lič­nih su­ko­ba, kra­lji­ca Na­ta­li­ja i kralj Mi­lan, ko­ji su odvo­je­no ži­vje­li, za­klju­či­li su u apri­lu 1887. go­di­ne da vas­pi­ta­nje prin­ca Alek­san­dra mo­že da bu­de spro­ve­de­no u jed­nom za­jed­nič­ki iza­bra­nom gra­du u Nje­mač­koj, ko­ji osim po­god­nih kli­mat­skih uslo­va, mo­ra da ima i pra­vo­slav­nu cr­kvu – srp­sku ili ru­sku, ka­žu isto­ri­ča­ri. I ta­ko je, u kom­pli­ko­va­noj po­ro­dič­no-po­li­tič­koj si­tu­a­ci­ji kra­ljev­skog pa­ra, koc­ka pa­la na Vi­zba­den, gdje je bi­la ja­ka ru­ska di­ja­spo­ra i grad u ko­me su jed­no vri­je­me ži­vje­li i Jo­han Vol­fgang Ge­te, Fjo­dor Do­sto­jev­ski, Ri­hard Vag­ner, Jo­ha­nes Brams i dru­gi mu­zi­ča­ri, pi­sci, fo­lo­zo­fi, in­du­stri­jal­ci i dio ta­da­šnje evrop­ske eli­te. Maj­ka i sin su se smje­sti­li u ras­ko­šnoj vi­li „Kle­men­ti­na”, a kralj Mi­lan je, po­sli­je su­ko­ba s kra­lji­com oko raz­vo­da i mno­gih dru­gih ne­raz­ri­je­še­nih te­ma, tra­žio po­vra­tak si­na u Sr­bi­ju „mi­lom ili si­lom” i ta­ko je na­stao ne sa­mo „rat” iz­me­đu biv­ših su­pru­žni­ka, već i po­li­tič­ki kon­flikt iz­me­đu ru­skih, nje­mač­kih i srp­skih in­te­re­sa, ka­žu isto­ri­ča­ri. Ova ot­mi­ca je, ka­ko se tu­ma­či, svo­ju po­li­tič­ku po­za­di­nu do­bi­la tek ka­sni­je, ka­da je kralj Mi­lan 1899. go­di­ne iz­ne­na­da ab­di­ci­rao i vlast pre­nio na svog ma­lo­ljet­nog si­na Alek­san­dra. Pri­ča po­či­nje u Vi­zba­de­nu, u ra­no lje­to 1888. go­di­ne, u go­di­ni ka­da je nje­mač­ka ima­la tri ca­ra, Vil­hel­ma Pr­vog ko­ga je na­sli­je­dio iste go­di­ne nje­gov bo­le­sni sin Fri­drih Tre­ći, či­ja je vla­da­vi­na tra­ja­la sve­ga 99 da­na, a po­sli­je nje­go­ve srm­ti na pre­sto je do­šao Vil­helm Dru­gi. Ne­ko­li­ko sed­mi­ca su se gra­đa­ni ove mon­den­ske ba­nje di­vi­li krun­skom prin­cu Alek­san­dru od Sr­bi­je dok je ju­trom pro­la­zio gra­dom, a on­da je, po­čet­kom ju­la, vi­lu „Kle­men­ti­na” op­ko­li­la po­li­ci­ja. Tu su se na­šli i pred­sjed­nik po­li­ci­je gra­da Pa­ul fon Raj­ba­ben, ko­ji je već nad­gle­dao kra­lji­cu i in­for­mi­sao Ber­lin o toj „ener­gič­noj i prak­tič­noj” že­ni i ko­ji je tre­ba­lo da spri­je­či even­tu­al­ni bi­jeg maj­ke sa si­nom, a bi­li su pri­sut­ni i srp­ski mi­ni­star voj­ni Ko­sta Pro­tić i prin­če­vi ađu­ta­na­ti. Na su­prot­noj stra­ni bi­la je kra­lji­ca Na­ta­li­ja, ko­ja je zbog svo­jih ve­za sa Ru­si­jom bi­la si­gur­no­sni ri­zik za Ber­lin, a nje­no ru­so­fil­stvo je i kod kra­lja Mi­la­na iza­zi­va­lo sum­nju, po­što on, po­znat i kao austro­fil, ni­ka­ko ni­je že­lio Sr­bi­ju s ru­skom do­mi­na­ci­jom, ka­žu isto­ri­ča­ri. Kra­lji­či­ne va­pa­je za po­moć, da joj Mi­lan ne od­ve­de si­na u Sr­bi­ju, ni­su usli­ši­li ni tek ime­no­va­ni nje­mač­ki car i pru­ski kralj Vil­helm Dru­gi, a ni is­ku­sni raj­hskan­ce­lar Oto fon Bi­zmark. Na stra­ni uz­ne­mi­re­ne kra­lji­ce Na­ta­li­je su tog ki­šnog ju­la 1888, go­di­ne bi­le i nje­na dvor­ska da­ma Sta­na Bo­gi­će­vić, kra­lji­či­na se­stra, ru­mun­ska prin­ce­za Ka­ta­ri­na Gi­ka i tet­ka, ru­ska prin­ce­za Ka­ta­ri­na Mu­ru­zi, a u sre­di­ni dva­na­e­sto­go­di­šnji Alek­san­dar. Kralj Mi­lan, ko­ji je pri­tom „iz­dej­stvo­vao” u Ber­li­nu da kra­lji­ca, de­set sa­ti po­sli­je od­la­ska prin­ca, i sa­ma mo­ra na­pu­sti­ti Nje­mač­ku, spo­koj­no je če­kao si­na. Kra­lji­ca Na­ta­li­ja, o či­joj se lje­po­ti i pre­fi­nje­no­sti go­vo­ri­lo na evrop­skim dvo­ro­vi­ma, na­pu­sti­la je u tom ro­ku Nje­mač­ku, pre­ži­vje­la ubi­stvo svog si­na u maj­skom pre­vra­tu 1903. go­di­ne, nad­ži­vje­la kra­lja Mi­la­na i umr­la u Pa­ri­zu, pod nje­mač­kom oku­pa­ci­jom, 5. ma­ja 1941. go­di­ne.
M.Nj.